Putem slobode do života

Razmišljala sam. 
Sate sam provodila sama.
Osećala sam se napušteno.
Osećala sam se usamljeno.
Osećala sam da je ceo svet protiv mene.

Osećala sam da nemam nikoga.
A imala sam.
Imam i dalje. 

Nije svet bio protiv mene, ja sam bila protiv njega.
Nisam bila usamljena, bila sam slobodna.
Nisam bila napuštena, ja sam samu sebe zapustila.
Imala sam nekoga koga sam tako jako volela, samo to nisam znala.
Imala sam život.

I život je imao mene. 

Svakoga dana se ljudi po čitavom svetu bore sami sa sobom. U svoja četiri zida, oni vode bitku kojoj nikada neće doći kraj. Sami su svesni toga, ali ne znaju kako se treba odupreti tome. To je za njih kao porok, svi teže ka njemu. Svi smo mi sami provodili sate u praznoj sobi, kući, praznom autobusu, usamljeni sedeli na praznim mestima u gradu i posmatrali sve te ljude kako se smeškaju okruženi prijateljima, porodicom, nekim čudnim i jedinstvenim ljubavima. Svi smo mi krajičkom oka posmatrali kako ti ljudi prolaze pored nas, kako nam upute neki žaljivi i tugljiv pogled koji samo što ne kaže ‘Jadni vi, što sedite sami?’. Sami smo mnogo puta primili telefonski poziv koji bi nam rekao par reči koje bi trebale biti utešne, koje bi nam trebale pomoći da se izborimo sa samoćom. Jer se svi kao brinu za nas, jer je svima kao žao, ali svi žive i imaju svoje živote koji nas ne uključuju u to. Mi i dalje ne shvatamo, teško da ćemo ikada shvatiti, da i mi imamo isto to. I da niko od nas ne sme da se oseća usamljeno, ne sme da dozvoli da mu ljudi nabijaju taj osećaj žaljenja nad sopstvenom sudbinom. Jer svet menja dva različita pojma- usamljenost i slobodu. Slobodan čovek nikada nije usamljen, a usamljen čovek je retko kada slobodan. 

Svakoga je od nas oborio taj osećaj da smo sami, da smo na ovom svetu bez ljudi koji će nas bezuslovno podržavati, da svet očekuje puno od nas, a da ne pruža ništa zauzvrat. Ali nije tako, nikada nije sve tako crno – belo u životu. I onda, kada uđemo u praznu sobu koja odiše nekom tamom, nekim osećajem samoće, nikada se ne treba prepustiti tome. Život ume da bude varljiv. Čovek nikada nije sam, sve dok ima nešto, a to nešto smo mi sami.  

S obzirom na to da svi mešamo našu slobodu koju nam život daje i osećaj da smo sami, napušteni i ostavljeni na milost i nemilost svemu što nas čeka u životu, mi stvaramo jednu barijeru, gradimo jedan zid oko nas, našeg srca, naših misli. I to nam samima ništa dobro ne donosi. Onda postajemo ogorčeni na sve ‘srećne ljude’, na sve što svi imaju, na sve što mi nikada nećemo moći. Da smo se samo potrudili…

Da volimo više sebe. Da uživamo dok smo sami u tišini naših misli. U ljubavi sa sami sobom. Da smo naučili da cenimo i poštujemo ono ko smo. Onda bismo shvatili da bi nas i drugi ljudi poštovali. Ne bi imali izbora. Onako kako se mi prikazujemo svetu, tako će nas svet i videti. Prosto je. Ako nemam prijatelja sada, izaći ću, upoznaću nove ljude. Neće nama niko zakucati na vrata i pitati nas da budemo prijatelji. Ako nemam ljubav, potražiću je, znam da negde neko tamo sigurno čeka na mene. Možda me čeka da se pojavim u nekom kafiću, biblioteci, diskoteci, kancelariji, da u nekom parku  prošetam kuče, ili da odem do prve prodavnice i kupim bocu vina da proslavim. Ako me pitaju šta slavim, reći ću sebe. Ako me pitaju da li sam u ljubavi sa nekim, reći ću sa sobom. I sa životom. Ljudi moraju da veruju da su dobri, da su pametni, da su vredni nečega. Jer u to što budu poverovali, to će vremenom i postati.

Moram naučiti ja, a i svi mi, da ako sada nema ko da nam pruži podršku, da to moramo sami da uradimo. Ako neće  da nas vole,  moramo sami da zavolimo sebe. Jednoga dana, bićete zahvalni sebi jer niste izgubili sebe. Ako ja prihvatim svoju samoću, ona neće biti više samo to. Prazan osećaj samoće. Neće me boleti kao neka praznina u meni koja žudi za društvom, neće mi biti kao neki teret, neće mi biti ni kao neka stvar koju sam izgubila i čiji me odlazak i nedostatak i dalje boli. Biće nešto više, nešto što sam sama sebi stvorila i priuštila. Postaće nešto što sam oduvek sanjala da bude.
Postaće sloboda.A ja ću postati srećan čovek.

Ne mešajte to što sedite subotom uveče sami u kući dok se svi provode. Ne mešajte to što se svi udaju i žene, grade svoju porodicu, dok vi i dalje gledate filmove do kasno ili rano ujutru. Ne mešajte to sa tim da ste slobodni. Sloboda je jedinstvena, kao i ljubav, nada, vera u nešto. To se ne može rečima opisati, to se može samo srcem osetiti. Sloboda je neopisiva, sloboda je nešto što je svakome od nas potrebno. Ako možete i želite da budete nešto, a ne znate šta, postanite slobodni. Onda kada se ostvarite u ulozi slobodnog čoveka, onda će se mnoga vrata za vas otvoriti. Zato sam ja sada ovde gde jesam i zato pišem ovo što pišem. Pronađite sebe i život će pronaći vas. Ne gubite se kroz vreme, kroz neku tugu, kroz samoću. Jer samoća zapravo ne postoji. Samoća je iluzija našeg života onda kada nam postane teško. Što je sasvim normalno, ako uspemo da se odupremo tome. Ne žalite sebe, ne gubite sebe u nečemu što nije zaslužilo vas i vašu žrtvu. Doći će novo vreme, novi ljudi, javiće se nove prilike. Ali će život proći. Proći u samoći. Sve dok ne..

Sve dok ne zamenite taj osećaj za nešto više. Dok ne pređemo na neki viši nivo življenja. Dok ne postanemo slobodni. Raširimo svoja krila i uživajmo u tih naših 5 minuta koja će trajati zauvek.

Sve dok imamo sebe, dok smo svesni toga da nismo sami i da možemo promeniti štošta u životu, bićemo slobodni. Bićemo spremni za nove izazove, za nova očekivanja, pa i za nova razočarenje i patnje. Ali bićemo slobodni i to je ono što karakteriše čoveka. Dovoljno slobodni da naučimo da letimo mislima i da volimo svim srcem. Dovoljno slobodni da živimo ovaj život kako želimo. Dovoljno slobodni da budemo ono ko smo. Jer je život samo jedan i ne treba ga izgubiti u magli neke samoće, usamljenosti, u tami nekog sažaljevanja i gubitka volje.

Ptica leti.
Nije nju briga šta misle druge ptice ili ljudi.
Ljudi su dole na zemlji. Oni mogu samo da je posmatraju.
Mogu samo da misle o njoj. 
Ona je srećna.
Jer ona leti.
Jer je ona slobodna. 

Sloboda je danas precenjena kao i svaki lep osećaj u životu. Ali je jedinstvena i za nju ne postoji objašnjenje. Ako išta u životu svaki čovek treba biti, onda treba biti slobodan. Slobodan da bude ono ko je, da voli ono što je, da kaže šta misli, da živi kako on želi.

Samo je slobodan čovek…
srećan čovek ❣

10 thoughts on “Putem slobode do života

  1. Moje ćoše says:

    Nisam davno pročitao tekst ovako podešen sa načinom razmišljanja koji oslikava svakog od nas u manjoj ili većoj meri. Čitajući tekst, pronalazim sebe i sve one tuge i samoće koje čoveka nalaze i čine ga da ima osećaj „manje vrednosti“ te unutrašnji nemiri, gubitak samopouzdanja, do te mere, da svi bolje, lepše i kvalitetnije žive od mene ili nas. Taj pogled u tuđe dvorište stvara idiličnu sliku tih ljudi ili parova a sebe sami gušimo unutar sa nekom dozom, kako bih rekao, zavidnosti, što je njima dobro, a meni ili nama, ne cvetaju ruže.
    Izvinjavam se na dužem komentaru, ali me poneo osećaj ! Da ne kažem one već ustaljene rečenice tipa „svako je sam kovač svoje sreće“ itd…

    Liked by 1 person

    • mteodoraa says:

      Hvala Vam na jako lepom komentaru. Jako mi je drago što ste izdvojili vreme da napišete komentar i drago mi je da vam se dopao tekst. Ljudi su previše zavidni i to nam dođe poput nekog otrova za dušu. Treba se otarasiti toga. Niko nije manje vredan jer ne postoji merilo vrednosti i svi zaslužuju da se osećaju dostojnim nečega. Hvala Vam još jednom. 🙂

      Liked by 1 person

      • Moje ćoše says:

        Taj osećaj manje vrednosti me pratio. Uvrtio sam sebi u glavu da žene vole situiranost, stabilnost, finansije, dobar posao, a ne kao Ja u kiriji, kreditu i sa platom do 30 h dinara… Tako da u glavi sam stvorio barijeru, da me neće nijedna jer nisam dostojan iz ovih navedenih razloga i tako je put ka samoći trasiran.

        Like

  2. mteodoraa says:

    Bitno je da tu ima ljubavi, nekih lepih osećanja. Ljudi će uvek pričati, na to ne treba obraćati pažnju, nikada. Vaša priča i to što ste to iskreno podelili sa mnom i ovako javno, navela me je na razmišljanje. Inspirisala me je. Hvala Vam. I nikada ne treba zaboraviti to da Vi vredite. Ne vredi Vaš novac ili posao. Vi vredite.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s